Политика испружене руке

Последње што нам треба је то искључиво гледање у политици.

Ако се ја добро сећам тамо негде 2010. Тадић је говорио да су у "дипломатској офанзиви" око спречавања чланства Косова у УН коришћена пријатељства из времена Пакта несврстаних.

Можемо ми свашта лоше да кажемо о СФРЈ. Рецимо, да нам је била маћеха, а не мајка, јер ни у једној другој републици Југославије није створена ниједна аутономна покрајина, а у Србији јесу две. Није у ЦГ одвојена једна покрајина тамо где су Срби већина, нити је то у Хрватској урађено из истих разлога, нити у БиХ.

На Косову је вршено тихо протеривање Срба за шта постоје бројна сведочанства, књиге, итд. Све то у једној држави "братства и јединства".

На самом оснивању те државе многи људи су убијени без суда. У наредном неком периоду многи "неистомишљеници", а дојучерашњи "другови", били су у логору званом Голи Оток. Многи левичари (у левичарској држави?) лоше су прошли након побуне 1968. итд.

Пуно је ту нелогичних и неправедних ствари, али ми не можемо то да избришемо никако.

Ако нам је нешто остало добро из те државе што то не бисмо користили? Примера ради, и данас се слуша музика из периода СФРЈ. Сваког дана та музика живи на радио станицама. У политици исто имамо неко наслеђе, нпр. те контакте из Пакта несврстаних.

Мало више од пола Африке није признало Косово. Временом, баш на том континенту, мало по мало се јавља нека држава која мења своју одлуку у нашу корист. Посебно радује што 8 од 10 најмногољуднијих држава Африке јесу на нашој страни. Такође је и у наредних десет држава предност на нашој страни. Укупан број људи у државама Африке које су на нашој страни износи 865 милиона, а 342 милиона живи у државама које јесу признале независност.

Та блискост са афричким државама, чак и без тог Пакта, постојала је, веровали или не, према неким сведочанствима и раније. Кажу да је Никола Тесла једној афричкој држави слао писма како да се одбране од Хитлера. Чини ми се да је у питању Етиопија, али немојте да ме држите за реч.

Једноставно, ми смо народ који је потлачен био под Турцима и природно је да ћемо имати симпатије према многим народима који су исто тако били потлачени. Многима од њих смо сигурно ми били симпатични 1999. године када смо се борили против НАТО-а, у том тренутку неоспорно најјачом светском војном силом, и то потпуно сами. Јер, колико је ту народа трпело насиље од стране буквално истих држава које су и нас напале. Белгија, Француска, Холандија, итд. Куцајте на Гуглу "Белгијски краљ Леополд" и повратићете од муке. После те "напредне" европске нације причају о геноциду Срба, или о "људождерству" афричких народа, а током целе историје су били освајачи и богатили се на рачун ропства других.

Од прича о Хитлеру се заклонило много тога расистичког и болесног у другим западноевропским државама, па не видимо. Немци су поробљавали све чега су се дотакли, у свим правцима. Брутално, брзо и отворено. Нису крили да то раде. Јавно су говорили шта је њихов циљ, шта мисле о себи и шта мисле о свима осталима. Све је то трајало од 1939. до 1945. године. Кад Немцима одузмете ту отвореност, а годинама њиховог тлачења других народа додате још пар стотина година, добићете остале народе Западне Европе. Они су све то радили много дуже, али далеко од Европе, па онда европске "грађане света" то није много ни брига.

Како год, ако у политици има места за причу о симпатијама, ми имамо веће симпатије према народима који су били потлачени, као и они према нама, него што и једни и други имамо према освајачима.

Да се вратим на почетак, питање је да ли ми можемо да будемо неки чистунци у политици баш толико да се одричемо сарадње са свима који су нам скорије или одавно били непријатељи.

На пример, да ли можемо око тако битних питања као што је Косово да извољевамо? Мислим да не.

Ако смо из Југославије изашли у 21. век као да нас је поплава избацила - шта сад? Има у тој поплави ваљда и нешто добро избачено заједно са нама? Назад не можемо.

Погледајте које европске државе нису признале Косово - нпр. Ватикан. Ми можемо много тога лошег да кажемо о Ватикану, али реално нам они чине добро тиме. Циљ је да превагну гласови у УН тако да оно не постане међународно призната држава. Можемо чак да кажемо да нам је Ватикан вековни непријатељ и можда и један од највећих, али опет нам њихов глас значи. Ако бисмо ми сад истеривали правду не би нам то дошло добро. Можда су они лицемерни, али опет...

Можемо да причамо да Шпанија не признаје Косово само због својих интереса, али опет је и то њихово противљење разбило неко једноумље у ЕУ и показали су тиме и другима у ЕУ да могу да ураде исто то. Није лако отргнути се утицаја већине. Колико год то радили из својих интереса, опет су и они нека светиљка. Откуд ми знамо шта ће сутрадан бити са ЕУ? Ово што ВБ хоће да изађе из ЕУ говори већ да та заједница може да се распадне или ослаби. Можда ће временом Немачка морати у нечему да попушта, па ће се други осоколити да раде шта им је воља. Словачка не признаје Косово, а сутрадан би то могла да буде и Чешка. Биће им лакше да то ураде кад и Шпанија то ради.

Осим тога, у Јужној Америци 10 од 14 држава је на нашој страни, а то можда баш има везе са шпанским утицајем, или и са шпанским и са ватиканским, или чак и са утицајем Пакта несврстаних. Како год! Милиони људи живе у Јужној Америци. У државама које нису признале Косово живи око 339 милиона људи, а у овима које јесу око 83. Исто важи и за Мексико, мада је то Средња Америка, у којем живи око 128 милиона људи.

Где бисмо ми стигли када бисмо сад разабирали ко је ту католик, шта су нам они урадили све кроз историју, итд.?

Треба ценити Ирак и Иран јер они доста штрче на Блиском Истоку по овом питању. На нашој су страни.

Време ради за нас.

Израел није признао независност Косова.

Исто као и Индија са 1.3 милијарде људи, Кина са 1.4 и Индонезија са 0.2 што је укупно готово 3 милијарде људи.

Не треба одмах ископавати непријатељске секире.

Сетите се, уосталом, шта је рекао данас веома актуелни Владика Амфилохије на сахрани премијера Ђинђића. На неки начин му је одао почаст јер водио политику обреновићевског типа и јер је смогао снаге да пружи руку Западу након много непријатељстава и ружних искустава. Не значи то да треба пристати на све што нама Запад ради, али чисто да се оно добро на Западу не изгуби.

Ми често покупимо много тога лошег, али то је само наша грешка.

Као неко ко је два пута пао на поправни из биологије подсетио бих вас како функционише основна јединица свих живих бића - ћелија. Она има ћелијску мембрану, тј. њом је окружена. Ћелијска мембрана је селективно пропустљива, тј. нешто прима, а нешто не. Узима оно што јој треба, а не узима оно што јој не треба. Тако раде сва жива бића ако здраво размишљају.

Осујећени гледаоци "ријалити шоуова"

Некад је можда паметније ћутати. Заправо, то свакако јесте најпаметније. Најлепше, најмирније, најснажније. Али, ја немам снаге за то. Тренутно морам да дам коментар у вези са нечим што се дешава. На нашим телевизијским каналима тренутно се „дају“ четири тзв. „ријалити шоа“. Колико је глупо потурати људима да ово гледају под именом „ријалити шоу“ (reality show), што у преводу значи „приказ стварности“?                                                                   

Шта је ту „реално“? Овај израз ваљда хоће да нам објасни да у оквиру тог програма нема никакве режије, тј. да су ту само постављене камере, а да ми као гледаоци самим тим можемо да се надамо да ћемо видети саму стварност, тј. оно што заиста јесте. Ми ћемо као воајери моћи да видимо људе онаквим какви они заиста јесу. Па, добро. Хајде да поверујем да нема никакве режије. Мада, ни у то не могу да поверујем.

Јер, онај ко смишља тај програм, он сасвим сигурно пажљиво бира кога ће довести у тај шоу. Да то није тако, не би џабе било конкурса и не би џабе било комисије за одабир тих учесника. Али, добро. Хајде да кажемо да су крајње случајно одабрани ти људи који се тамо појављују. Нека буде да је тако. Ми ни у том случају не бисмо видели  „реално“, тј. „стварно“ понашање људи. Јер, сви они ипак доста глуме.    

Другачије се понашају људи када знају да ће их неко посматрати. Они иду циљано у те емисије да би се некако приказали. Немојмо рећи да они не знају да су се пријавили за учешће у том програму. Наравно да знају и зато то није никакав приказ стварности. Исто тако ни порно-филмови нису никакав приказ стварности. Не зову се џабе порно-глумци и глумице „глумцима“ и „глумицама“. Они глуме тако што уздишу, стењу, итд.                                                                       

Да је мени јасно шта ови људи глуме не бих се ни замислио. Стварно ми није јасно. Пада ми на памет да би неко требало да их пита онако народски: „Извини, шта ти глумиш?“ Види се да они нешто глуме, али ми није јасно шта глуме. Покушавају да одглуме нешто што би ваљда народ волео дуже да гледа. Јер, што дуже буду тамо остајали то ће бити веће шансе да зараде новац. Питање је шта овај народ воли да гледа.

То јест, питање је шта ови учесници мисле да би народ волео да гледа. Питање је колико ко од њих познаје овај народ. Онда се они ваљда такмиче у томе ко је већи припадник овог народа. Или, можда рачунају да би народ волео да види неке искрене људе, па се такмиче у томе ко је искренији. А искреност се ваљда своди на то да се што више деру и свађају, јер је то једино што ја видим да они раде. Понекад се и веселе.

Некад се ваљда очекује да време покаже ко је од њих прави, или да се временом покаже који су прави, а који нису. Не мора да буде само један, него може да их има и неколико, па да ми пробирамо ко је ту нај-нај од њих. Ми као да чекамо да „маске падну“, тј. да се види оно што је „право“ и „стварно“. Те маске неће пасти, јер они глуме све време. Да ли они глуме добро или лоше, то је друга ствар. Али ту нема никакве "стварности". 

Око куповине неквалитетних производа

Помислимо на чињеницу да се данас производи често праве с намером да имају кратак рок трајања. На пример, тако је с аутомобилима. Један дугогодишњи мајстор за аутомобиле, објашњава да се данас мотори аутомобила не праве тако да могу да се замене његови главни делови. Рачуна се да морамо да купимо нов аутомобил уколико се ти главни делови покваре. 

Справљају их тако да могу да се поправљају само неке споредне ствари. Пошто се тако рачуна, онда се и склоп самог мотора не прави тако да мајстору буде лако да раставља његове делове да би дошао до жељеног дела. То је један велики ужас. Једва можете да поправљате неке важне делове. Зар не звучи то песимистично? То је исто као кад људи неће да се промене. 

Има једна пословица која каже: „Нисам довољно богат, да бих куповао јефтине ствари.“ Можда и није баш најбоље изражено оно на шта се мисли. Требало би рећи да није добро куповати производе само зато што им је ниска цена, већ да морамо да гледамо и квалитет. Ако им је низак квалитет, ми ћемо онда поново да дајемо неку своту новца за исти такав производ. 

То у преводу значи да ћемо из неколико наврата морати да купујемо исти производ јер се лако квари, тј. брзо дотрајава. То заправо значи да нам више новца треба за неколико поновљених куповина по ниској цени него за једну једину по високој цени. За четрдесет година бисмо могли да купимо пет аутомобила који трају осам година, или један који траје четрдесет. 

А има и онај виц, или изрека: „Боље седам пута са Снежаном, него једанпут са седам патуљака.“ Боље је да купимо један аутомобил с којим ћемо моћи дуго да се возимо него да имамо њих неколико, који ће нам стално дотрајавати и кварити се. Ем што су сви лоши, ем што морамо и често да их мењамо. Куповина таквих производа изгледа баш као да је бацање пара.