Осујећени гледаоци "ријалити шоуова"

Некад је можда паметније ћутати. Заправо, то свакако јесте најпаметније. Најлепше, најмирније, најснажније. Али, ја немам снаге за то. Тренутно морам да дам коментар у вези са нечим што се дешава. На нашим телевизијским каналима тренутно се „дају“ четири тзв. „ријалити шоа“. Колико је глупо потурати људима да ово гледају под именом „ријалити шоу“ (reality show), што у преводу значи „приказ стварности“?                                                                   

Шта је ту „реално“? Овај израз ваљда хоће да нам објасни да у оквиру тог програма нема никакве режије, тј. да су ту само постављене камере, а да ми као гледаоци самим тим можемо да се надамо да ћемо видети саму стварност, тј. оно што заиста јесте. Ми ћемо као воајери моћи да видимо људе онаквим какви они заиста јесу. Па, добро. Хајде да поверујем да нема никакве режије. Мада, ни у то не могу да поверујем.

Јер, онај ко смишља тај програм, он сасвим сигурно пажљиво бира кога ће довести у тај шоу. Да то није тако, не би џабе било конкурса и не би џабе било комисије за одабир тих учесника. Али, добро. Хајде да кажемо да су крајње случајно одабрани ти људи који се тамо појављују. Нека буде да је тако. Ми ни у том случају не бисмо видели  „реално“, тј. „стварно“ понашање људи. Јер, сви они ипак доста глуме.    

Другачије се понашају људи када знају да ће их неко посматрати. Они иду циљано у те емисије да би се некако приказали. Немојмо рећи да они не знају да су се пријавили за учешће у том програму. Наравно да знају и зато то није никакав приказ стварности. Исто тако ни порно-филмови нису никакав приказ стварности. Не зову се џабе порно-глумци и глумице „глумцима“ и „глумицама“. Они глуме тако што уздишу, стењу, итд.                                                                       

Да је мени јасно шта ови људи глуме не бих се ни замислио. Стварно ми није јасно. Пада ми на памет да би неко требало да их пита онако народски: „Извини, шта ти глумиш?“ Види се да они нешто глуме, али ми није јасно шта глуме. Покушавају да одглуме нешто што би ваљда народ волео дуже да гледа. Јер, што дуже буду тамо остајали то ће бити веће шансе да зараде новац. Питање је шта овај народ воли да гледа.

То јест, питање је шта ови учесници мисле да би народ волео да гледа. Питање је колико ко од њих познаје овај народ. Онда се они ваљда такмиче у томе ко је већи припадник овог народа. Или, можда рачунају да би народ волео да види неке искрене људе, па се такмиче у томе ко је искренији. А искреност се ваљда своди на то да се што више деру и свађају, јер је то једино што ја видим да они раде. Понекад се и веселе.

Некад се ваљда очекује да време покаже ко је од њих прави, или да се временом покаже који су прави, а који нису. Не мора да буде само један, него може да их има и неколико, па да ми пробирамо ко је ту нај-нај од њих. Ми као да чекамо да „маске падну“, тј. да се види оно што је „право“ и „стварно“. Те маске неће пасти, јер они глуме све време. Да ли они глуме добро или лоше, то је друга ствар. Али ту нема никакве "стварности". 

Око куповине неквалитетних производа

Помислимо на чињеницу да се данас производи често праве с намером да имају кратак рок трајања. На пример, тако је с аутомобилима. Један дугогодишњи мајстор за аутомобиле, објашњава да се данас мотори аутомобила не праве тако да могу да се замене његови главни делови. Рачуна се да морамо да купимо нов аутомобил уколико се ти главни делови покваре. 

Справљају их тако да могу да се поправљају само неке споредне ствари. Пошто се тако рачуна, онда се и склоп самог мотора не прави тако да мајстору буде лако да раставља његове делове да би дошао до жељеног дела. То је један велики ужас. Једва можете да поправљате неке важне делове. Зар не звучи то песимистично? То је исто као кад људи неће да се промене. 

Има једна пословица која каже: „Нисам довољно богат, да бих куповао јефтине ствари.“ Можда и није баш најбоље изражено оно на шта се мисли. Требало би рећи да није добро куповати производе само зато што им је ниска цена, већ да морамо да гледамо и квалитет. Ако им је низак квалитет, ми ћемо онда поново да дајемо неку своту новца за исти такав производ. 

То у преводу значи да ћемо из неколико наврата морати да купујемо исти производ јер се лако квари, тј. брзо дотрајава. То заправо значи да нам више новца треба за неколико поновљених куповина по ниској цени него за једну једину по високој цени. За четрдесет година бисмо могли да купимо пет аутомобила који трају осам година, или један који траје четрдесет. 

А има и онај виц, или изрека: „Боље седам пута са Снежаном, него једанпут са седам патуљака.“ Боље је да купимо један аутомобил с којим ћемо моћи дуго да се возимо него да имамо њих неколико, који ће нам стално дотрајавати и кварити се. Ем што су сви лоши, ем што морамо и често да их мењамо. Куповина таквих производа изгледа баш као да је бацање пара.