Око куповине неквалитетних производа

Помислимо на чињеницу да се данас производи често праве с намером да имају кратак рок трајања. На пример, тако је с аутомобилима. Један дугогодишњи мајстор за аутомобиле, објашњава да се данас мотори аутомобила не праве тако да могу да се замене његови главни делови. Рачуна се да морамо да купимо нов аутомобил уколико се ти главни делови покваре. 

Справљају их тако да могу да се поправљају само неке споредне ствари. Пошто се тако рачуна, онда се и склоп самог мотора не прави тако да мајстору буде лако да раставља његове делове да би дошао до жељеног дела. То је један велики ужас. Једва можете да поправљате неке важне делове. Зар не звучи то песимистично? То је исто као кад људи неће да се промене. 

Има једна пословица која каже: „Нисам довољно богат, да бих куповао јефтине ствари.“ Можда и није баш најбоље изражено оно на шта се мисли. Требало би рећи да није добро куповати производе само зато што им је ниска цена, већ да морамо да гледамо и квалитет. Ако им је низак квалитет, ми ћемо онда поново да дајемо неку своту новца за исти такав производ. 

То у преводу значи да ћемо из неколико наврата морати да купујемо исти производ јер се лако квари, тј. брзо дотрајава. То заправо значи да нам више новца треба за неколико поновљених куповина по ниској цени него за једну једину по високој цени. За четрдесет година бисмо могли да купимо пет аутомобила који трају осам година, или један који траје четрдесет. 

А има и онај виц, или изрека: „Боље седам пута са Снежаном, него једанпут са седам патуљака.“ Боље је да купимо један аутомобил с којим ћемо моћи дуго да се возимо него да имамо њих неколико, који ће нам стално дотрајавати и кварити се. Ем што су сви лоши, ем што морамо и често да их мењамо. Куповина таквих производа изгледа баш као да је бацање пара.